Uvek me obeshrabri  belina koju vidim ispred sebe,kada pozelim da nesto napisem.
Sednem sa idejom i namerom,ali blestava belina koja gleda u mene,cesto me ostavi bez reci.
Zbunjen  i nem,sa rukama iznad tastature,stanem i cekam.
Cekam tu misao,koja mi je plesala po celi dan ispred ociju,koja je zvala da bude napisana i objavljena...eto je sada,postidjena,nekud je nestala i odbija da se javi.
Kao da se jos stidi,kao da jos ne sme da se pojavi.
Istina,ja sam je stvorio,jos je tu negde u podrumima misli...i dozivam je,vabim.
Ali nece napolje.
Kao postidjeno dete,sakrilo se ispod nekog stola i nece napolje!
A,bas sam hteo sa vama da podelim nesto veceras.


Hteo sam da napisem nesto veselo i leprsavo,osuncano kao ovaj dan sto je bio osuncan.
Bilo bi tu smeha i osmeha,vedrih pogleda i svega drugog sto ume da razgali i osnazi.
Napisao bih,vodjen tom sjajnom mislju,odu radosti ovoga dana,svakoga dana.
Tih nekoliko reci,pazljivo sklopljenih u skromnu pesmu,osnazilo bi posustale i ulilo optimizma onima kojima je to potrebno.
Ne bih ostavio ni trunku nedoumice da se od danas moze i ume sve.
Da se svako Bozije bice,sme usuditi na sve visine i velicine koje sebi dozvoli u ovom zivotu...
O,kako bi dunuo vetar u jedra svih onih voljnih!


Ali,eto...
Ta stidljiva misao ne da se videti danas.
Tu je,misli ona na ceo svet i zeli da se pojavi...ali,izgleda,danas ce svako morati da nadje snage za sebe.
Da nadje snage u sebi,da vec od ovog momenta bude najbolje sto moze biti.
Da za sebe drsko pozeli najvece i najlepse.
Da se smelo zaljubi svako ko to zeli.
Da ustane ona koji je pao,i odmah pokaze svetu,i najpre sebi,ko je i sta je.
Koliko vredi.
Koliko moze...

Mislim se,nije luda ta moja misao.
Zna ona zasto nece da izadje.

Nikada je ja necu moci izreci tako lepo i tako snazno...
Koliko samo vi to mozete i umete.

Mislite dobro.
Mislite lepo.

Izvedite te divne misli o sebi i ovom jedinstvenom svetu i zivotu,iznedrite ih i pustite da plesu.

I bice vam dobro.
I bice vam lepo.

Obecavam!