Samoca je najstrasnija u dugim letnjim nocima.
Bas onda kada se coveku cini da je jedini sam na planeti i da svi imaju gde
i da imaju sa kim.
Topao vazduh,nocni mirisi i zvuci,zovu na pokret,akciju...
a sam,covek,nista ne postize i nikuda ne ide.
Neko tisinu u sebi pokusa da prevari setnjom,neko picem,muzikom...
ali bilo sta radio,usamljeni covek samo dublje hoda stranputicama svog postojanja.
I nista nije strasno,kao onda kada se coveku cini da sve buja,komesa se,vri...
kada izgleda da svako ima nekoga za setnju,spat i smeh,a jedino on sam luta.
Sam u svojoj tisini,nikuda pristao,nikome potreban.


...i nisam ja usamljen,nikada.
Mnogo je onih koji me vole,koje toliko volim.
Ali pomislim:
koliko je strasno kada je neko usamljen u ovakvim nocima.

A ja cu,na kraju,da pozelim prijatnu noc MOJOJ maloj garavoj.
Ma gde bila,ma sa kim delila ovu noc.