Da...stiglo ti je pismo.

Brzo i nespretno si otvorila kovertu,zeleci sto pre da vidis sta se krije unutra.
 Citas po nekoliko puta iste redove,trazeci skriveni smisao,a nista skriveno nije ostalo.
Trebalo je da ovo pismo bude napisano jos dok je bilo ljubavi u nama.
Ti bi,tada,ovaj list hartije cuvala ispod jastuka,da ti donese mirne snove,a ja bih cekao jutro da te cujem i pitam kako si spavala.
Ali,eto...
Nismo uspeli u ovom pokusaju.
Mozda uspemo u nekom drugom,ali u stvari i nije vazno.
Vazno je da se dogodilo nesto lepo,da su pesme starih pevaca dobile smisao,zivot boje,a noc mirise...

Osecaj kada se zagrlimo,kada zelis da utones u mene i pokrijes se mojim telom,kao najtoplijim prekrivacem...to je nesto nepojmljivo,nemerljivo i vecito.
Tisina koju stvaraju zaljubljena srca,osecaj ceznje kada smo razdvojeni i hiljade iskirca u oku i u grudima kada se sretnemo...i jedan trenutak ljubavi je kao vekovi.

Voleli smo!
A to mogu samo velika srca...

Danas je cetvrtak.
Osmi dan juna.
Hladno je i pada kisa.
Savrsen dekor za tugu.

Neka napisano ostane kao spomenik.
Da me opominje i podseca kako sam se osecao ovog kisovitog dana.
Ljubav ima osetljiv plamen...ponekad je potrebna citava jedan oluja da raspali njen plamen.
A tako mali lahor  ume da je ugasi.
Zato ljubomorno cuvam maleni zar ljubavi u grudima.
Da se sve ne pretvori u pepeo.
To je pravo malo cudo,koje sve ostalo u zivotu cini sjajnim i velikim.


Kao sto je sjajan suncan dan usred kisovitog leta...