Evo...prve pahulje su  zabelele ulice.
I nije to TO.
Nije to onaj sneg,sto zove napolje.
Onaj sto mami na igru,grudvanje i sanjkanje.
Sve je postalo brzo...instant supe i gotova jela,instant kafe i instant prijateljstva.
Instant ljubavi.
I vreme je postalo instant.
Malo leta za prepodne,pa par sati zime za kraj dana.
Ujutru,eto ga prolece!
Da otopi prve pahulje...

Sve je postalo brzo,kratko i bez duse.
Bez prave boje,ukusa i mirisa.

I nije to slucajno.
To je zato sto svako zeli sve...,odmah,brzo i sada!

A ne moze tako.


Uzivati se moze samo u trenucima...onim divnim trenucima koje pozelimo da traju citav zivot.
Nista nije lepse od pupoljka ruze,ali i taj pupoljak ima svoj trenutak.
U samo jednom trenutku,novorodjena beba stisne prst svoga oca,i uhvati ga zauvek.
Samo je jedan trenutak prvog poljupca...pa ga u srcu nosimo onoliko dugo koliko traje nasa vecnost.

Ali,za svaki taj trenutak srece,bili su potrebni vekovi da se dogode.

Znam da smo svi u potrazi za srecom...i da je tako lako jadikovati.
Ali,u ime te srece,zar joj ne trebamo dozvoliti da se dogodi?
Ne treba li joj dati vremena da se razvije u potpunosti,kako bi nas okupala radostima?

Budite brzi u koriscenju prilike.
Ali,dopustite tom pupoljku da se rascveta.