Rekose doktori,cekate sina...
Ajd da im verujem.
Ne znam sta se to desava u stomaku moje ljubavi,ali znam da ce na svet stici jedno malo srce.
Jedna tiha dusa.
I pocinje...
Hocu li umeti da prenesem,tom malom srcu,svu ljubav koju osecam prema svetu,zivotu i ljudima?
Hocu li znati da zastitim,to nevino i naivno,od zalutalih dusa...onih koji hoce da pokvare svet iako im to ne uspeva.
Ne znam.
Hrabro hodam kroz svet,nepokolebljivo resen da naslikam osmeh na svako lice koje sretnem.
Volim i ljubim,pa odem jos i dalje.
Svuda pisem i pricam o ljubavi,o osmesima,o nadanju i predivnom plavetnilu neba koje ume da ushiti svaku cistu dusu...
A znam,duboko u sebi,da je to hodanje po ostrici noza.
Da je ovo zivot za surove,cvrste i tvrde.
Da se slabost kaznjava.
I da je covek coveku vuk.
Da...
Tesko je ovo vreme za vaspitanje dusa.
Treba sad preneti
sa kolena na koleno
svu onu ljubav
sto nosim u sebi
kao metak
davno ispaljen
da pogodi svako srce na Svetu
da naslika osmeh
osunca dane
ulije nadu
istopi strah...
Do poslednjeg daha
verujuci celim bicem
bicu nepokolebljiv
i samo cu to traziti
i samo cu to ostaviti
iza sebe...
Da je ljubav spas
i jedina Vera na ovom svetu
i da samo tako
i jedino tako
duse mogu doseci neba visinu...
Jedini je to nauk
koji mogu preneti
svome najmilijem sinu.
