Ona je mala i slatka…kada je covek vidi pozeli da je zagrli i vise nikada ne pusti,da je stavi na dlan i uziva u leprsanju njenih sarenih krila.Kakva sad krila?E pa nema krila,ali je leprsava i vesela,kao Zvoncica iz Petra Pana.Eto takva je.
Na njenom licu stalno plese osmeh koji topi sve. Oci, kao u laneta,gledaju svet oko sebe sa slatkom naivnoscu,oci decije,oci sanjive… I nikome pogled nije tako mazan kao njoj kada je zaljubljena.
A kako tek voli!Jedan trenutak njene ljubavi je kao citav zivot.I onaj osmeh koji krije dlanovima kada je srecna,tada kao da je citav svet srecan.Stvorena za sve:za dan i za noc, za muziku i za tisinu, za ljubav i za svadju, stvorena za poljupce, za neznost,strast…
Sve za njenu srecu,a opet ona nije srecna.
Vidi se da nije srecna.Po zamisljenom pogledu,po nestaslucima koji odaju nemir duse,po zelji da uvek bude negde drugde-dalje od ljudi koje poznaje,dalje od svog zivota,dalje od sebe…
Ipak,ima nade za nju.Mora je biti.Ponekad mrak izbija iz njenih tamnih ociju,povredjuje sve koji je vole i tada cini sve da je se zamrzi,ali kod nekoga to ne uspeva.
Ona ima nekoga od koga nije uspela sakriti svoje dobro srce i dusu koja se nije stigla uprljati,jer se za zlato prljavstina ne hvata.
“Plasi me zivot” rekla je jednom.A nije shvatila da se zivota ne treba plasiti.Treba ga ziveti.Jer zivot je sve sto imamo sa svim svojim usponima padovima,nepredvidljivoscima,sa njegovim radostima i tugama….
Kako joj nedostaje sigurna ruka da je vodi kroz lavirinte sudbine i jos vise-kroz hodnike njenog srca,jer tako lako zaluta,taj mali leptiric u njoj, koji ne zna koji je cvet najsladji.
Ali tu ruku mora sama pronaci,ili sto je teze:prepoznati pravi dlan,medju onima koji su pruzeni ka njoj.
Plasim se za nju.
Voleo bih da smo slucajni znanci,samo dve osobe koje su prosle jedna pored druge…i zaboravile se.Ali nismo.
Jednom me je nazvala svojom srecom i ja sam pozeleo da to ostanem citavog zivota.
Ne znam zasto.Mozda jer je to lep osecaj-biti necija sreca.A mozda i zato sto znam da ona ume sve da vrati stostruko-i ljubav i mrznju.
I na kraju,jos hiljade i hiljade reci moze se potrositi na nju i sve ce biti prazne
i odzvanjace suplje.
Nikada vise niti jednu jedinu rec ne treba reci.Nista vise osim onoga sto stane u zagrljaj i tisinu.Jer samo to je istina kada je ona u pitanju.